Aldin Šehić / priča
PRIKA IMA OBRAZ
Odlazak na Fakultet u Veliki grad za sve naše roditelje znači konačni preobražaj iz djeteta u neko formirano biće koje će polako da prihvata svoje obaveze i da samostalno rješava probleme. Tu nastupa njihov najdraži dio. Savjetovanje. Sve ono što su oni proživljavali, ono na čemu su stali ili zapeli u svome životu je odlična tema za savjetovanje svojih mladih. Ja ta savjetovanja nisam nikad ozbiljno shvatao, ustvari ne bi bilo ni korisno da ih prihvatam; jedino što bih naučio je „obavezno nosi debele čarape što ti ih mama stavi, u Velikom gradu je hladnije nego ovdje“. Ali lik moga dajdže, koji je živio gore, naučio me puno više nego ijedna knjiga koju su mi prepričali roditelji. U ovoj priči bitan mi je jedan detalj: „Sinovac moj, svega će bit', al uvijek će ti para falit'!“
Imao sam nesreću da benzin poskupi kao nikad otkada je napravljena benziska pumpa i stvarno mi nije bilo isplativo ići autobusom. Prešao sam na, poslije ću da shvatim, najbolje sredstvo za prevoz do Velikog grada. Voz. Brzo sam ga zavolio. Beskrajni tak-tak, prljava sjedišta, smrdljivi kupei, pijanice, dangubi, seljaci sa vrećama krompira, ciganke sa bakrenim loncima i kondukteri. Ovi posljednji su mi bili najdraži. Vrijeme puta sam traćio knjigama i puno bih mislio o ljudima koje gledam. Kao takvog kondukteri su me gledali sa dozom poštovanja, a ja sam im uvijek davao više. Plaćao sam uredno malo više od pola karte, puna cijena je bila pet, ja sam uvijek davao tri, oni mi kartu naravno nisu davali, na obostrano zadovoljstvo, i slobodno mogu reći da sam im bio drag putnik. Vremenom sam se sprijateljio sa nekima, uvijek smo pričali od zadnjih par stanica kada ne bi bilo gužve. Od svih njih jedan mi je ostao u sjećanju za sva vremena.
Bila je zima. Kondukter je došao negdje na drugoj stanici, visok i brz, baš onakav kakav treba da bude, dovoljno jak da izbaci i najjačeg kokuza ukoliko bi to bilo potrebno. Pozdravio je glasno i čvrsto, odmah sam mu dao pare i tiho mu rekao da mi karta ne treba.
- Dokle ćeš?
- Do Zenice.
Zbunjeno me pogleda. Ono što sam mu vidio u pogledu nisam mogao da okarakterišem ni kao nevjericu (kontrole su im bile česte, a ja, onako ozbiljan i uredan, ličio sam na kontrolora), ni kao napad na ego čovjeka koji pošteno zarađuje za svoj život. Ćutke je stavio pare u torbicu i otišao bez pozdrava. Jest da ga prvi put vidim, ali on stalno viđa slične meni i ostatak puta ću da mislim o tome.
Voz staje kraj jednog malog mjesta nekoliko stanica prije posljednje, tu se čeka pola sata i ostatak vožnje voz je poluprazan. Tada mi on ponovo dolazi i priča mi biva jasnija. Malo smo pažljivo proćaskali, nešto o vremenu i sinoćnjoj utakmici. Nije me ništa pitao, ni ko sam, ni šta sam ni odakle sam. Onda sjede na suprotno sjedište, otvori torbicu i iz nje izvuče kovanicu od pola marke i pruži mi je.
Mislite da sam pomislio na savjest konduktera. Ma kakvi, to je zadnje što u vozu mogu da pomislim. Ali ono što je rekao poljuljalo je moje mišljenje u nepravdu svog ovog svijeta.
- Šta će mi?
- Rek'o si da ćeš do Zenice?
- Jesam, uvijek dajem toliko.
- E, vidiš momak, karta mi je pet marki, ako hoćeš da se šlepaš, uredu, platiš mi pola karte, to ja i ti popolovimo i mirna Bosna.
I dalje sam ga zbunjeno gledao.
- Dobro, al ja nisam tražio da mi vratiš ovo.
- Ti mene sinko onda neznaš. Vidiš, ja sam u ratu bio borac, sad sam demobilisan, imam dvoje maksumčadi i nemam ništa osim ovog pišljivog i slabo plaćenog posla. Ovo malo plate što bude jednom u tri mjeseca, ne može mi bit' ni da nahranim sve u kući. Pa moram vako, ono što se kaže, nešto sa strane. To ako drugi uzmu toliko, njima je na dušu, ali ja ti pola marke moram vratit'. Nije ti Prika svako, pa da gubi obraz za pola marke.
Dugo samo poslije razmišljao o Priki. Cijeli put od stanice do stana držao sam u šaci pola marke (morao sam ih uzet, nije odustao dok ih nisam uzeo) i mislio na njegovu savjest. Odnosno obraz. Obraz koji, iako ima dva, Prika pametno čuva, gradeći na njemu svoje ime. Ime koje je, ovim tekstom, zasluženo ušlo vaše glavice i koje, nadam se, neće izaći brzo.
